Рисовачка пећина, један од најзначајнијих праисторијских локалитета у Србији.
Рисовачка пећина налази се на периферији Аранђеловца. Пећина је откривена 1950. године током експлоатације мермера, и од тада је постала важан археолошки и туристички објекат.
Радним данима: 09:00ч - 17:00ч Викендом: 09:00ч - 17:00ч
Током отварања каменолома у брду Рисовачи, 1952. године, откривени су значајни палеонтолошки и археолошки налази из периода од пре 50 до 35 хиљада година, а локалитет је од осамдесетих година XX века отворен за посетиоце као Споменик природе прве категорије и културно добро од великог значаја, пећина Рисовача.
У старијем каменом добу, које се подудара са последњим леденим добом на планети, пећину су као склониште користиле животиње. Пронађени су остаци више од 20 врста пећинских животиња и то, поред и сада постојећих као што су медвед и коњ, пронађени су фосилни остаци изумрлих врста као што су рунасти мамут, степски бизон, носорог, џиновски јелен, хијена. Још је важније да су пронађени докази о томе да је пећину као склониште користио и предак човека, сакупљач плодова и ловац, који је познавао ватру, сахрањивао своје мртве и израђивао специјализовано оруђе и оружје. Рисовачки човек по својим карактеристикама одговара врсти Homo sapiens neanderthalensis.
Кроз кречњачке стене Рисоваче гранају се подземни ходници са дворанама посебне лепоте. На строповима и зидовима канала, соба и дворана вода је створила разноврсне облике пећинског накита- сталактите, сталагмите, саливе, корале, украсе који личе на цвеће, грожђе, карфиол….
Дугогодишњим истраживањима Рисовачке пећине откривено је мноштво фосилизованих костију и зуба бројних животињских врста које су за време последњег леденог доба живеле на степама око Рисоваче.
Пронађене камене и коштане алатке потврђују да је Рисовачка пећина у средњем раздобљу старијег каменог доба била станиште неандерталских ловаца. Због својих природних особености и културно-историјских вредности пећина је проглашена спомеником природе и културним добром од изузетног значаја. Данас је Рисовачка пећина уређена по свим принципима савремене презентације и годишње прими хиљаде посетилаца из земље и иностранства.
Истразивања пећине Рисоваче у Аранђеловцу, започета давне 1953. године (Археолошки институт САНУ и Филозофски факултет из Београда под руководством проф. др. Бранка Гавеле), трајала су, са дужим или краћим прекидима, до 1976. године. Поред археолошких од 1975. организована су и спелеолошка истраживања којима руководи др. Раденко Лазаревић, научни саветник Института за шумарство и дрвну индустрију из Београда.
Ова истраживања, уз учешће сарадника Географског института „Јован Цвијић“, Геогафског факултета, Београд и спелеолошке групе из Ваљева, нарочито интензивирана деведесетих година, трају до данашњих дана.
Дугогодишњим археолошко – палеонтолошким и спелеолошким истраживањима у Рисовачи је откривено обиље фосилизованих остатака плеистоцене фауне, као и трагови материјалне културе неандерталских ловаца – артефакта од камена и кости, која потврђују палеолитску старост ове станице.
С обзиром на археолошки значај, палеонтолошко богатство, димензије простора и знатне природне вредности, Рисовачка пећина је уређена за туристичке посете и отворена 19. септембра 1987.
Прокопавањем и чишћењем секундарног материјала откривен је пећински систем у дужини од 187,5 метара површине 703 метара квадратних. Дуж главног пећинског канала постављене су полиестерске реконструкције репрезентативних представника квартарне фауне – пећинског медведа и пећинског лава, док се у тзв „Дворани рисовачког човека“, којом се завршава истражени део пећине, налази фигурална композиција – породица рисовачког ловца.
Рисовача је привлачила пажњу многих истраживача: спелеолози су откопавали и од наноса чистили пећину откривајући тако њене ходнике и дворане; палеонтолози су анализирали стотине фосилних остатака животиња леденог доба; археолози су проучавали предмете од камена и кости које је за собом оставила једна ишчезла људска врста.
Старост пећине утврдили су геолози, стручњаци који проучавају развој Земље, њен састав и грађу. Настанак Рисовачке пећине започео је у једном периоду Земљине прошлости (геолошка прошлост) који се зове креда; тај период је трајао од пре 144 до пре 65 милиона година.
Временска раздобља на која су геолози поделили историју Земље омогућавају нам лакше сналажење у прошлости. У сваком раздобљу догодило се нешто важно, или за развој саме планете или за развој живог света. Највећа раздобља у прошлости Земље називају се ере. То су: палеозоик, када се јављају први кичмењаци – рибе, водоземци, гмизавци (од пре 542 ди пре 251 милион година), мезозоик или доба диносауруса (од пре 251 до пре 65 милиона година) и кенозоик или доба сисара, када се појавио и човек (од пре 65 милиона година до данас).
Рисовачки човек је, као и други неандерталци, био висок око 160-170 цм. Одликовала га је робусна телесна грађа и велика физичка снага. На глави се истицало ниско искошено чело и округле очне дупље са израженим надочним луковима. Вилице су биле масивне, кров лобање раван, а затиљак низак. Запремина мозга неандерталца износила је око 1.500 цм кубних, што одговара просечној запремини лобање савременог човека.
За израду оруђа прачовек је највише користио кремен, изузетно тврд, али крт минерал, који се при удару лако цепао. Комад кремена обликовао је у жељену алатку техником окресивања. Рисовачки ловац је од кремена израђивао шиљке листоликог или троугаоног облика. Причвршћени за мотке шиљци су служили као врхови копаља за лов на животиње.
На сличан начин правио је и стругаче које је користио за обраду коже. У Рисовачи су пронађене и алатке од кости: један изузетан примерак бодежа и шила за бушење и спајање делова одеће од коже и крзна.
Крајем леденог доба промене у животној средини биле су тако честе и јаке да су довеле до изумирања неандерталаца. Ипак, планета није остала без људи. Десетинама хиљада година упоредо са неандерталцима живела је још једна врста људи, Homo sapiens sapiens. Ова врста издржала је све природне катастрофе и успешније се прилагодила климатским променама и новонасталим животним условима. Од те врсте потиче данашњи човек.
Данас са сигурношћу можемо говорити о томе како је изгледао мамут, јер су у леду Сибира налажени ‘’конзервирани’’ цели примерци тог џиновског биљоједа. Међутим, истраживаче ретко послужи оваква срећа. Најчешће открију само делове животињских скелета, појединачне кости, лобање, зубе. Ако се скелетни остаци пронађу у довољном броју, палеонтолози могу да направе реконструкцију – представу скелета изумрле животиње. Претпоставке о њеном изгледу доносе на основу упоређивања са другим сродним врстама, али и на основу карактеристика поднебља у коме је та врста некад живела.
На травнатим пределима око Рисовачке пећине живеле су необичне животиње. Данас не постоји ни једна врста медведа која би се по величини могла такмичити са пећинским медведом. Мужјаци су, у усправљеном положају, били високи и до 3,5 метра, а тешки и по 1000 килограма. Пећински медвед је настањивао оне делове Европе у којима није владала сурово хладна, већ нешто умеренија клима. Научници су закључили, на основу грађе његових зуба, да се хранио биљкама. Пећински медведи су најчешће умирали природном смрћу за време зимског сна; на то указују велике количине зуба и свих делова скелета у пећинским наслагама.Рисовачким пространствима кретала су се и крда рунастих мамута, по изгледу можда најимпресивнијих леденодопских животиња. Мамут с краја леденог доба био је велик као данашњи слон. Тело покривено дугом, вунастом длаком од хладноће је штитио и дебели слој поткожног сала; залихе масног ткива мамут је носио и у великој грби на леђима.
Занатлијска бб, Аранђеловац
Телефон: 034 722 883
Е-пошта: info@nmar.rs
